Imaneštovci

Kao ateisti, preterano često mi se događa da u sam u epicentru rasprava, kako na internetu, tako i uživo. Iznoseći argumente na račun religije, crkve ili nesekularnog mišljenja i delanja, uvek dobijem i nekakav kontraargument. Najčešće su to sledeći, šematizovani odgovori:

Prvo: “Ne razumete vi to!”.

Netačno. Nema tu šta da se ne razume. Prošla su vremena kad je pop bio jedini pismen u selu. U eri internet komunikacije i maksimalne dostupnosti svih informacija, jedino što preostaje nekom ko živi od naivnosti drugih je da ubedi te druge da nešto ne razumeju i da je on taj koji razume i koji može da im objasni. Na žalost i danas, u 21. veku, to neretko uspeva. Na sreću, sve manje i manje.

Drugo: “Ne čitate bibliju!”.

Netačno. Prosečan ateista bolje zna biblijsku mitologiju od prosečnog vernika. Biti vernik za većinu vernika znači slaviti slavu i okačiti krst na retrovizor svog automobila.

Treće: “Shvatili ste u pogrešnom kontekstu!”

Netačno. Ako u bibliji piše da je slepi miš ptica, da je kit riba i da preljubnicu treba kamenovati do smrti, koji je ispravan kontekst u kome ove očigledne besmislice treba tumačiti?

Četvrto: “Ne znate ništa o pravoslavlju!”.

Netačno. U svetu ima na hiljade religija, kultova i denominacija i svaka misli da je u pravu. Kao što svako dete misli da je njegov tata najjači, a mama najlepša. Razumemo i znamo više nego što pretpostavljate. I ne mislimo da ste bolji od ostalih.

Postoji i jedna posebna grupa ljudi. Ne pripada ni jednoj od pomenutih denominacija, ali se ipak radi o vernicima. Ti ljudi ne veruju sveštenicima, ne idu u crkve i hramove, ne praktikuju obrede, ali tvrde: “Ima nešto!”.

Njihov koncept i vizija boga su drugačiji od široko rasprostranjenog “čikice sa belim bradom koji sedi na oblaku”.

Kad ih pitate šta je to nešto, odgovor je uvek neodređen. Jedni tvrde da je to energija, drugi da je to harmonija, treći da je to um, četvrti da je to večnost, peti da je to nemoguće spoznati i objasniti. I to nije sve. Svaki “imaneštovac” ima svoje, nešto drugačije, viđenje i objašnjenje. Pomalo drugačije, ali istovremeno i pomalo slično. Teško je pronaći dve, na takav način, religiozne osobe čija se mišljenja i stavovi u potpunosti podudaraju. Kao da je svako od njih smislio neku sopstvenu religiju.

Pa zapravo i jeste. Kao i sve druge religije i ovu, samo njegovu, je neko morao da smisli. U ovom slučaju on sam. Za razliku od klasičnog vernika, koji je prihvatio versku indoktrinaciju iz svog okruženja (najčešće porodice) i slepo prihvatio sve dogme koje idu u paketu sa monoteističkim religijama, “imaneštovac” je sam stvorio svoj svet iluzije, po sopstvenom liku i onako kako njemu odgovara.

Neophodno je da se i jedan i drugi tip vernika suoče sa sopstvenim samoobmanjivanjem. Klasičan vernik je u malo težoj situaciji. On ima od nekoliko pa do nekoliko miliona istomišljenika. Veliki skup ljudi daje mu lažno pouzdanje u veru, jer smatra da je nemoguće da toliko ljudi greši. Takođe, psihološki je komotnije imati osećaj pripadanja i strah je bitan faktor religijskog vezivanja za autoritete. Mnogi vernici se plaše kazne, pakla i sudnjeg dana.

“Imaneštovac” nema takve, kolektivističke stege. On treba da se suoči jedino sa samim sobom. Ali, ni to nije lako. Najčešće je to osoba koja je zadojena verom, odnosno verom u veru. Iako se oslobodila jednog oblika religije, zaglibila se u drugom. Lične iluzije i svet mašte često su prijatnije, logičnije i ušuškanije nego iluzije koje su nametnute spolja. Uz sve to, osoba koja veruje u sopstvene maštarije je emotivno vezana za svoj svet fantazije. Nije teško biti samokritičan. Treba samo reagovati razumom umesto emocijama i biti malo hrabar.